Pomoć za Adisa

Otvoren je humanitarni broj za pomoć Adisu Junuzoviću – 090 291 053, kojim donirate za njegovo izlječenje. Prema nezvaničnim informacijama, poznati dječiji kardiohirurg doktor Volonek, 7. decembra 2009. godine dolazi u Sarajevo, pa će tom prilikom pregledati Adisa, te, ukoliko bude potrebe i pronaći kliniku na kojoj bi Adis čekao neophodnu transplantaciju.
Osamnaestogodišnji Adis Junuzović umjesto da pohađa školu i druži se sa svojim vršnjacima prikovan je za krevet zbog teškog oboljenja srca.

Adisu je, naime, dijagnosticirana kardiomiopatija zbog koje je neophodno hitno uraditi transplantaciju srca.

Nakon dijagnoze ovog teškog srčanog oboljenja jedini spas je presađivanje srca, a problem je što naša zemlja nije uključena u program Eurotransplant i ne može samostalno doći do donora “novog” srca, zbog čega se sada traži pomoć od svih onih koji bi Adisa mogli poslati u evropski centar da mu se uradi ova teška, ali za njegov život presudna operacija.

Adisu je urađena kateterizacija i biopsija, ali njegovo zdravstveno stanje se svakim danom pogoršava. Adisova borba za život traje već nekoliko mjeseci, a zbog sličnog srčanog oboljenja je već izgubio brata.

“Moram pokušati da spasim svoje dijete. Jedina mi je to želja u životu. Ako ima nekog da može, molim, svakoga da nam pomogne.”, riječi su majke Sadete Junuzović.

Porodica Junuzović je iz Srebrenice. Sadeta je samohrana majka. Muž joj je poginuo tokom rata. Sve što ima na svijetu su njena djeca. Kako joj je jedan sin već preminuo, također zbog srčane mane, strahuje za Adisa.

Adis ima samo jednu želju: “Molim sve ljekare da pomognu da ozdravim, to mi je jedina želja

Dan metalaca

Juce u jednoj privatnoj firmi obiljezili Dan metalaca.

Direktor (vlasnik) firme dopustio im je taj dan da sjednu u restoran i da malo popiju za svoj dan. Uz nesto malo meze sjedilo se cak dva sata, a metalci ko metalci, docepali se pica i napili, da otjeraju tugu iz zivota svog.

Plata minimalna ( minimalno minimalna), neredvna. Svaki dan otkaz visi iznad glave.
Za svoj dan nisu dobili ni 20 maruna, sto bi oni kazali, da napravi jedan dobar rucak.

Naravno sijelo je zavrseno u 15,00 sati.

tako su nasi metalci bijedno obiljezili jos jedan svoj dan, ko zna koji po redu.

Direktor im jeobecao da ce sljedece godine biti bolje. U kojoj li je to bajci proocitao, pa laze ljude koje su vec drugi slagali.

dragi moji drugovi metalci

SRETAN VAM PRAZNIK!!!

Berlinski zid

Berlinski zid podignut je 13.08.1961. godine. Odvajao je istocni od Zapadnog Berlina i teritoriju  Demokratske Republike Njemacke srusili su ljudi. Na zidu je stradalo 136 osoba. Zid je srusen prije 20 godina  09.11, a poslije 11 mjeseci njemacka se ujedinila.

Sta za zapad znaci rusenje ovog zida?  Ujedinjenje.

 Sta imamo na drugoj strani?

Raspad Varsavskog pakta.  Raspad SSSR. Rusenje socijalizma kao drustvenog uredjenja i vracanje u kapitalizam.

Zapad je odnio pobjedu. Ujedinili su se u EU i sada haraju po bivsim socijalistickim drzavama. Obecavaju im sve i sva samo da ispune odredjene uslove i da udju u EU. Ulaskom u EU iste  nebi dobile nista samo jos vecu bijedu. Onda bi  bila legalizovana njihova kolonizacija.

Sta smo mi dobili? Zapad je napravio nevidljivi zid oko nase drzavei neda nam bez viza nigdje da idemo. Evropa slavi rusenje zida. Mi nemamo razloga da to slavimo.

Балканац

Не стидим се што сам, -
како ви велите, -
варварин са Балкана,
тла прљавштине и буре
Чућете сад,
и код нас има неке
вама непознате културе.

Ви прво испитујете и сумњате,
далеки сте и од рођених синова,
за трпезу своју не посадите
сваког туђина;
Ви можете да пијете,
а да сваком не пружите
чашу вина.

код нас су још стари обичаји груби:
ми пуштамо свакога под своје слеме,
код нас се још и с намерником љуби,
код нас се подвизи због гостољубља чине;
код нас сваки човек има
читаво племе
пријатеља и родбине.

Ви, доиста, имате
неколико милиона Христових кипова,
а сваког човека по једнога,
имају га друмови и поља, апсане и школе;
а код нас, кад људи верују у бога,
у себи га носе,
и тихо му се,
скоро у сну, моле.

Ви, истина, за сваки кут живота
имате справа и машина,
све сте срачунали и све знате,
изуми ваши су за дивљење;
а ми још имамо старинске алате,
али све је код нас још здраво
и природно као глина:
и умирање, и рађање, и живљење.

Ви имате читаве збирке
правила и наука о слободи,
о свему се код вас пише и приповеда;
али ми и по неписаним законима
слободно живимо
и неког природног држимо се реда,
слично огњу, ветру, и води.
Код вас је, збиља, све тачно прописно,
како се једе, говори, облачи;
а ми, кад говоримо, вичемо
и машемо рукама,
и чорбу гласно срчемо,
и у рукавицама смо
као на мукама.
Све је код нас заиста просто:
обућу носимо од свињске коже,
пуно је код нас сељачких
навика и ствари;
 краљевски преци наши
доиста су били говедари.

Народ наш, збиља, у гневу може да коље,
руши и пали;
али ми нисмо они што смислено тлаче,
ми не сматрамо да је свет цели
наше поље;

ми не бисмо поднели ни урођеник прашумски да због нас плаче;
душа је наша пространа,
иако смо бројем мали.

Buket crvenih karanfila

Svratila je u cvjećarnu i kupila buket karanfila, uputila se prema grobljanskoj kapiji:

- Opet vi gospođice - čula je, dubok, dobro poznat glas starice koja je tu živjela:
- Da opet sam došla
- Znam dijete moje, ali ti si sama i sjediš na ovom mjestu, čuvaj zdravlje, dijete moje. Mrtve ne možemo podići, i ako ih se svakog dana sjećamo.
Uputila se prema ogradi na kojoj je pisalo Rođen 1958.- umro 1977. godine. Sjela je na klupu i srela se sa Goranovim očima. Činilo se da su danas vedrije. Taj osmjeh činio joj se, danas se opet obradovala što je vidjela tu sliku. Dobro se sjeća onog dana kada se slikala za indeks i bila je ponosna što su toga dana postali studenti. Suze su joj se slijevale niz obraze i odmah sušile od vjetra i jecaja. Pod nogama joj je šuštalo lišće i išla za Goranovim kovčegom.
-Da ja sam kriva za njegovu smrt. Ali sada je kasno da se greška ispravi. Mislila sam samo na sebe i zadovoljstvo duše.
Goran i Branka su se upoznali još u djetinjstvu. Išli su zajedno u gimnaziju, prijatelji su se šalili na njihov račun. Govorili su im da su blizanci, jer gdje je bio Goran tu je bila i Branka. Izdvajali su se i šaputali jedno drugome svoje tajne. Ni profesori nisu imali ništa protiv toga jer su bili odlični učenici. Goran je živio s majkom koja je Branku voljela kao rođenu kćer, a i njeni roditelju nisu imali ništa protiv njihovog zabavljanja jer je Goran bio pametan i simpatičan dečko. Došlo je vrijeme da se upišu na fakultet. Goran na elektronički, a Branka na pravo. Čekao je ispred fakulteta. Razdvajali su se samo kad su morali. Jednog dana u Brankino društvo došao je student treće godine, Nenad. Odmah je zavrtio mozak svim djevojkama, a njemu se svidjela baš Branka. Imao je novac, auto i bio je lijep. Ni Branka nije bila hladna prema njemu, pogotovo što su joj se sviđali njegovi komplimenti. Izlazila je s njim i provodila se. Mislila je da je ovo s njim samo avantura. Branka je počela popuštati u školi, nije htjela da je Goran čeka ispred fakulteta, jer je osjetila da se zaljubila u Nenada. Izbjegavala je Gorana poslije predavanja, Nenad je vozio autom kući. Jednom prilikom Nenad ju je vodio na žal. Bila je pijana i molila je Nenada da je vozi kući.
- Ne ljubavi spavamo zajedno kuća je dovoljno velika za sve nas - rekao je Nenad.
Odveo je u drugu sobu, ljubio je kako samo on to može. Branka se nije opirala. Odjednom je netko došao i upalio svijetlo.
- Odlazi među nama je sve gotovo - reče Branka.
Bilo joj je neugodno što je Goran vidio sa Nenadom, ali je brzo to zaboravila jer je voljela Nenada.
Sutradan joj je majka rekla: Tražila te Goranova mama i rekla da si ti kriva što se Goran razbolio. Ali čini mi se to kao i kod drugih muškaraca. Mislim da bi ona trebala imati razumijevanja za tvoje patnje.
- Žao mi je Gorana, ali mama što mogu. Ja volim koga ja hoću i baš me briga što drugi pričaju.
Danas je Branka mislila da izgleda kao kraljica, jer Nenad slavi 23-ći rođendan i ujedno njihove zaruke. Kada je pošla rekla je majci
- Sačekat ću Nenada ovdje.
Na stubištu je srela Goranovu mamu uplakanu i zbunjenu.
– Tebe trebam Branka. On umire i samo tebe doziva. Hoće zadnji put da te vidi.
– Ne mogu danas doći ću sutra. Pa nije valjda tako bolestan.
- Prekasno će biti, pođi sada.
U bijeloj, u maloj sobici ležao je mladić koji nije ličio na Gorana.
- Branka, došla si, želio sam da te vidim.
Uhvatio ju je za ruku. Osjetila je da su hladne ali se nije branila. Plašila se njegova pogleda.
- Znaš što Branka ja umirem, ti ćeš me zaboraviti, a ja nikad neću vidjeti tvoj smiješak.
- Ozdravit ćeš Gorane, ti moraš ozdraviti.
- Branka htio sam da ti kažem nešto. Izvadi iz ladice moj dnevnik. Čuj reći ću ti svoju tajnu, ja bolujem od leukemije i doktor kaže da neću ozdraviti. Branka dolazi na moj grob sve dok se ne udaš.
U grudima joj je sagorijevalo. I dalje je padalo i puhao vjetar. Umro joj je na rukama. Tada se na njegovu grobu zaklela da se nikad udati neće i da će mu na grob dolaziti i donositi cvijeće, crvene karanfile koje je on htio da ona nosi na njihovom vjenčanju