Krajnje je, dakle, apsurdno staviti znak jednakosti između usvajanja izvesne tvrdnje koja ne poseduje nikakvu empirijsku i logičku osnovu (kao što to rade vernici) i naučne teorije.
Kao ateisti, dešavale su mi se situacije da se, prilikom rasprave sa vernikom, dotični, u nedostatku bilo kakve suvisle argumentacije, pozove na veru i autoritet. Vernik time stavlja katanac na svaku dalju raspravu, uzimajući veru kao nepojmljivu instancu koja je izvan (pa čak i iznad!) razuma. On će, štaviše, slepo verovanje tretirati kao vrlinu i biti ponosan njime, uz obaveznu, krajnje nadmenu, opasku: „Ti si ateista i ti to ne možeš razumeti!“ Da li bi jednostavno prizivanje autoriteta-koji-se-ne-preispituje trebalo da opravda nedostatak empirije i bilo kakvog racionalog objašnjenja za poziciju koju zastupa?
Često se iz verničkog tabora može čuti kako i mi, ateisti, u nešto verujemo. Tako, na primer, „verujemo“ u teoriju evolucije, te teoriju „Velikog praska“ i slično. Ovde je posredi nepoznavanje (ili namerno izvrtanje) značenja pojmova. Vera, naime, podrazumeva uzimanje nekog iskaza kao istinitog bez ikakvog dokaza za to (ili, čak, uprkos njemu, da se poslužimo Dokinsovom formulacijom), iz čega sledi da se u tvrdnje koje su empirijski potvrđene ne može verovati. Njihovo priznavanje postaje stvar zdravog razuma. Kako je evolucija jedna od najpotkrepljenijih naučnih teorija, prihvatanjem iste kao najverovatnijeg objašnjenja za raznolikost života na Zemlji, niti mi postajemo vernici, niti darvinizam postaje religija. Radi se, prosto, o objektivnom sagledavanju stanja stvari i prihvatanju realnosti onakve kakva jeste. Slepo verovanje, sa druge strane, crpi svoje stavove iz takozvanih svetih knjiga i autoriteta, nimalo se ne osvrćući na njihovu autentičnost. Vera ne preispituje. Ona je ne samo u suprotnosti, već i u večitom konfliktu sa konceptima kao što su kritičko razmišljanje i racionalno poimanje stvari. Krajnje je, dakle, apsurdno staviti znak jednakosti između usvajanja izvesne tvrdnje, koja ne poseduje nikakvu empirijsku i logičku osnovu (kao što to rade vernici) i naučne teorije (da podsetimo, terminom „teorija“ se u nauci označava sistem znanja o nekoj pojavi zasnovan na dokazanim pretpostavkama).
Razumna skepsa i prirodna radoznalost su dve konstante koje su odlikovale sve velike umove, od starogrčkih filozofa, pa do savremenih naučnika. Ljudi koji nisu prihvatali stvari „zdravo za gotovo“ su vukli čovečanstvo napred i zahvaljujući njima mi danas imamo modernu medicinu i tehnologiju koja nam umnogome olakšava svakodnevni život. Rezonovanje je jedina stvar koja vrstu Homo sapiens odvaja od ostatka životinjskog sveta. Zar treba da se lišimo ovog neverovatno moćnog oruđa koje nam je priroda podarila, zarad puke iluzije? Ne zaboravimo reči koje nam je slavni mislilac Bartrand Rasel ostavio u amanet: „Ne dopustite sebi da vas zavede ono u šta želite da verujete (…), već gledajte jedino i isključivo činjenice“. Većina svetske populacije te činjenice, nažalost, prenebregava i radije živi u fantazijama koje nudi religija, a pothranjuju verske vođe.
U 21. veku znamo neuporedivo više stvari o svetu koji nas okružuje nego što su to znali ljudi koji su pisali Bibliju, Kuran i ostale „svete“ knjige. Pa ne samo to – naporedo sa naučnim saznanjima, i moralni pogled na svet se umnogome promenio od vremena nastanka religija. Sloboda i jednakost svih ljudi je apsolutni imperativ svake iole civilizovane države. Nije religija ta koja je oslobodila robove i dala prava ženama. Nije religija ta koja je poslala čoveka u svemir. To su uradili ljudi. Ljudi koji su odbacili dogmu, a prihvatili razum.
Veliki prasak
